Od boravka u prirodi mnoge odvraća sama pomisao na postojanje otrovnih zmija, divljih životinja, buba i drugih “nemani”. Zapravo, šanse da vaš izlet pođe po zlu su male, ali treba znati da opasnosti ipak postoje. Ovoga puta savetujemo kako da prepoznate otrovne zmije, šta da radite ako se susretnete oči u oči sa zmijom i koja je prva pomoć ako vas zmija otrovnica ujede. O bubama i medvedima ćemo nekom drugom prilikom.

Znamo da još nije došlo leto, ali kada temperature naprasno budu skočile na 35 stepeni, a zmije iz visoke trave, kalendar vam neće vidati rane. Nego, da vidimo ko hoće, kako biste to i sami mogli, i šta ne bi bilo loše uraditi kako bi sprečili da uopšte i dođete u takvu situaciju.

Treba znati da se zmije se aktiviraju u letnjim mesecima, zato što je tad toplo. Međutim, nije nužno da bude leto da bi one počele da mile naokolo u nepoželjnom broju. Zato je kada krenete tamo gde znate da ih ima ili bi moglo da ih bude, poželjno da nosite čvrstu obuću i duge pantalone što gušćeg tkanja. U prevodu, prilikom odlaska u prirodu obuća kao što su baletanke, papuče ili sandale, kao i odeća kao što su lanene pantalone i biciklističke ostavite za Knez Mihailovu ili neku divnu plažu.

Dakle, ovaj tekst ne služi da vas odvrati od odlaska u prirodu, već da pokuša da vas pripremi za eventualne incidente jer se u prirodu ne ide nepripremljen i k’o muva bez glave. To znači da strogo vodite računa o tome gde stajete, sedate ili spuštate ruke, pošto su noge i ruke najčešća mesta ujeda.

Samo smireno i bez naglih pokreta, što je naš načelni savet za život

Sada kada ste se postarali da pazite gde stajete i šta hvatate rukama, treba da znate da zmije koje se mogu naći u Srbiji obično nisu otrovne i ne predstavljaju opasnost po čoveka. Izuzetak koji potvrđuje to pravilo su poskok i šarka, koje možete upoznati južno od Save i Dunava, odnosno, u brdsko-planinskim predelima i kamenjarima, dok su u ravničarskim krajevima uglavnom zmije koje nisu otrovne, sa akcentom na “uglavnom”.

Zmije u Srbiji mogu da porastu 1,5 ili čak i 2 metra, zbog čega deluju zastrašujuće, ali samo se setite da se otrov i parfem pakuje u malim bočicama. Sreća u nesreći je što od naših otrovnica (poskoka i šarke), ni ne preti nužna smrtna opasnost, pa ne treba paničiti – ni unapred, niti kad ih sretnete.

To, međutim, ne znači da ne bi valjalo da proučite po čemu se otrovnice se od drugih zmija vrlo lako razlikuju: duž smeđih ili sivih leđa imaju tamnu cik-cak šaru, a šarke (ne šare, nego šarke, kao vrsta zmije) mogu biti i potpuno crne.

Ako vam se dogodi da to naučite na teži način, tj. ukoliko dođe do vašeg bliskog susreta, isto kao i kod medveda – ne pravite nagle pokrete. Napravite korak, dva polako unazad i zaobiđite je, što je savet koji treba primenjivati sa svim zmijama, a ne samo ovim iz visoke trave. Ne pokušavajte da je uhvatite rukama ili stanete na nju, osim ako u stvari ne želite da vas ujede.

Ukoliko je zateknete u stanu ili dvorištu, pozovite dežurnu stručnu veterinarsku službu, ili specijalnu službu za hvatanje zmija koja se nalazi na Prirodno – matematičkom fakultetu. Malo nezgodnija varijanta je kada se sa zmijom suočite pored reke, ili negde drugo u prirodi, ali je svakako najpametnije da je samo zaobiđite i ne uznemiravate, jer je ona zapravo zatekla vas u svom stanu.

Kako prepoznati ujed zmije otrovnice?

Može se dogoditi da niste sigurni da li vas je zmija ujela ili ste se toliko uplašili da ne možete objektivno da odgovorite na ovo pitanje. Zato zapamtite da nakon ujeda zmija ostavlja po dve ubodne ranice na odstojanju od šest do deset milimetara, koliki je razmak otrovnih zuba naših vrsta, i da iz njih ide krv. Otrovne zmije mogu da nanesu i takozvani suvi ujed, kada ne ubrizgaju otrov  i tada tragovi zuba mogu postojati, ali su suvi.

Sledeći znak da vas je ujela zmija su sledeći simptomi: znojenje, opšta slabost, ubrzano disanje, dijarea, povraćanje i gubitak svesti. Osim što obično krvare, oko tragova ujeda se javlja oteklina, utrnulost i crvenilo. U nekim slučajevima su mogući i masovni otoci. Kada zmija ubrizga otrov u ranu, najčešće će biti i bola i otoka. Isto tako, znaci trovanja zavise od opšteg zdravstvenog stanja ujedene osobe i od dela tela za koje ste ujedeni, a ako ste starija osoba ili dete, ove manifestacije su izraženije. Isto važi i ako je ujed lociran na glavi i vratu.

Prva pomoć od ujeda zmija – jer ko zna gde ćete se zateći

Kada je u pitanju rizik od ujeda otrovnih zmija, preventiva je najbitnija. Zlu ne trebalo, ako vas ujede zmija za koju mislite da je otrovna, odmah se bacite na prvu pomoć, a potom i obratite najbližoj zdravstvenoj ustanovi kako bi lekar mogao da vam da protivotrov.

1. Znači, pre nego što stigne stručna pomoć, morate da pomognete sami sebi: istiskajte mesto ujeda sve do pojave sukrvice, ali pazite: rana se nikako ne sme isisavati, jer postoji velika šansa da u usnoj duplji postoji mikro-ranica, preko koje otrov može ući u krvotok, jer ne može da prodre kroz neoštećenu kožu. Zato vas je i ujela, inače bi vas poprskala.
2. Otrov koji se zadržao na površini kože treba obrisati suvim ubrusom i staviti hladne obloge.
3. Ranjeniku treba dati što više tečnosti, i to najbolje vode, pri čemu uzimanje alkohola, kafe, čaja, energetskih pića ili bilo kojih lekova nije dozvoljeno, pošto većina tih supstanci dovodi do širenja krvnih sudova i povećanja propustljivosti njihovih zidova (jednom rečju, pospešuje se cirkulacija krvi), čime se olakšava prodiranje otrova dalje od mesta ujeda. Tako da ne znamo ni šta vam ostaje osim vode, ali dobro. Dakle – isključivo voda.
4. Baš zbog pomenute cirkulacije krvi, ne smete ni da paničite i pravite nagle pokrete, a posebno ne da trčite, jer i te aktivnosti, između ostalog, ubrzavaju cirkulaciju krvi (i limfe) kroz organizam i doprinose širenju toksina.
5. Važno je imobilisati ujedeni ekstremitet: ako ste znatno udaljeni od naseljenog mesta može se primeniti i podvezivanje, koje se vrši uz oprez, jer se u slučaju neadekvatne podveske ili dužeg zaustavljanja krvotoka može naneti šteta veća od one koju bi prouzrokovao otrov. Ne koristite pertle, užad i slično, nego trakaste komade tkanine (kao što je zavoj). Cilj podvezivanja nije potpuno prekidanje cirkulacije iznad ujedenog mesta, nego njeno usporavanje, relativno ravnomerno raspoređenim pritiskom na većoj površini. Podvesku povremeno treba otpuštati (na oko 20 minuta), pa ponovo umereno pritezati.
6. Nakon ukazane prve pomoći ujedenog treba transportovati do najbliže zdravstvene ustanove, gde će biti medicinski zbrinut, jer serum protiv zmijskog otrova sme da vam da samo lekar. Samoinicijativno uzimanje seruma van zdravstvene ustanove nije preporučljivo budući da je moguća pojava anafilaktičkog šoka, usled kog možete da umrete i to u roku od nekoliko minuta.

S druge strane, smrtni ishodi, u slučaju ujeda naših otrovnica, zaista jesu izuzetno retki, ali su na zmijski otrov osetljivija deca i stariji, kao i alergične, hronično obolele ili osobe slabijeg imuniteta. Zdrav, odrastao čovek, se od ujeda uglavnom potpuno oporavi i ne oseća nikakve posledice.

Zmije u Srbiji, otrovne i neotrovne

U Srbiji živi 10 vrsta zmija, od kojih tri pripadaju porodici ljutica (viperidae), a 7 familiji smukova (colubridae).

Otrovne zmije

Otrovne zmije koje se mogu naći na području Srbije su poskok, šarka i šargan.

Poskok

Poskok je najrasprostranjenija otrovnica u Srbiji, prosečne dužine 60 do 70 centimetara, pri čemu može dostići i do 100 centimetara, ali takvi primerci su retki. Jasna karakteristika koja ga izdvaja od drugih zmija koje žive na teritoriji Srbije je izražen rog na vrhu glave, od kože i tkiva – ne očekujte nosoroga. Poskok je leti veoma aktivan. Uglavnom naseljava topla mesta i osunčana staništa poput kamenjara, osunčanih hrastovih šuma, kanjona i klisura, kao i mešano žbunasto-livadska staništa. Najčešće je aktivan preko dana. Može se popeti i na drveće visine do dva metra.

Šarka

Šarke su uglavnom duge 50 do 70 centimetara. Mužjaci su obično svetlosivi, a ženke smeđe ili riđe, sa jasno izraženom tamnom cik-cak šarom duž tela. Šarka uglavnom naseljava hladna i vlažna staništa, u nizijskom delu, obično mesta oko očuvanih hrastovih šuma i močvara, dok u planinama naseljava uglavnom delove oko šuma smrče i jele, kao i otvorena staništa iznad šumske granice. Južno od Save i Dunava, balkanska šarka naseljava brdsko-planinska područja, a nađena je na Kopaonoku, Staroj planini, Vlasinskoj Visoravni, Šar planini, Prokletijama, kao i severno, na Fruškoj gori.

Šargan

Šargan, koji spada u vrstu šarke, najmanja je evropska otrovnica. Prosečno porastu 30 do 40 centimetara, a retko i do 60. Osnovna boja šargana je svetlo siva do svetlo braon, u zavisnosti od pola. Imaju jasno izraženu cik-cak šaru, koja je obično tamno braon ili sivkasta. Bočno, duž tela, imaju braon ili crne tufne. Naseljava visokoplaninske pašnjake i livade iznad 1.500 metara nadmorske visine. U Srbiji je ova vrsta veoma ograničeno rasprostranjena, i do sada je poznato da naseljava pojedina staništa na Prokletijama i Šar planini.

Neotrovne zmije

Zmije koje se sreću u ravničarskim područjima Srbije su uglavnom neotrovne i bezopasne, ako se izuzme nekoliko lokaliteteta u Vojvodini u kojima ima i šarki. Najčešće se sreću smukovi i vrste vezane za vodu, ribarice i belouške. Sve ove vrste mogu da porastu do 1,5 metara, pa i do 2 metra. Moguće je videti i smukulju, ali ova vrsta je relativno retka. Dosta je i sitnija od ostalih, a ljudi je zbog riđe boje i šara, često mešaju sa šarkom. Neretko se i od ribarice pomisli da je šarka.

Sve zmije mogu da plivaju i uglavnom se dobro penju po drveću i kućama. Od neotrovnih zmija u Srbiji se često sreću, nekoliko podvrsta smukova, Eskuplapov, stepski i četvoroprugi smuk, zatim smukulja, belouška, šilac i ribarica.

Ribarica

Ribarica, ili rečna zmija, u Srbiji se još naziva potočara. Pretežno se hrani manjim ribama. Zbog njenih šara, naziva se i kockasta vodenjača. Za razliku od belouške, kojoj je srodna, nema mrlje u zadnjem delu glave. Glava joj je trouglasta i izdužena, a gornja strana tela joj je svetlomrka ili maslinasto zelenkasta sa tamnim kvadratastim šarama. Dostiže veličinu do jednog metra. Živi najčešće u tekućim vodama sa brzim tokom.

Šilac

Šilac, zmija čija se dužina kreće od 100 do 130 centimetar, jedna je od najbržih zmija na našim prostorima, ali se češće sreće u Hrvatskoj, nego u Srbiji. Prepoznatljiva je po vitkom telu, na kojem je glava jasno istaknuta i ima dugačak rep. Živi na području jadranske obale, a voli i suva staništa i stenovita područja s gustom vegetacijom, kamenjare, pašnjake, oranice.

Belouška

Belouška, ili barska zmija, najčešće poraste do 1 metar, ali može da dostigne i 2 do 3 metra dužine. Iza glave ima po jednu svetlu mrlju sa svake strane. Glava joj je trouglasta, sa zaobljenom njuškom. Boja tela varira, uglavnom je sa gornje strane siva sa crnim mrljama, dok je donja bela. Živi u mirnim, sporotekućim vodama, a može se naći i po ljudskim naseljima, naročito oko staja.

Smuklija

Smukulja, poznata i kao lažna šarka, vrsta je neotrovne zmije koja živi u mnogim delovima Evrope. Dugačka je oko 70 centimetara i obično je smeđe boje, sa dva reda pruga, koje se spajaju na glavi. Često živi na grmovitim, stenovitim padinama i obroncima klisura, a najčešće u suvim staništima.

Smuk

Smuk je neotrovna zmija koja se može naći širom Evrope i gotovo svim delovima Srbije. Dostiže dužinu i do 1,5 metara, ali može da naraste i preko 2 metra. Naseljava svetlo belogorične šume i suva staništa, kao što su stene, kamenjari i ruševine. Može se naći u predelima sa grmljem i visokom travom. Dobar je penjač i može se često videti na drveću.

Dakle, pamet u glavu. Zmije su prirodna stvar i ako ne tražite đavola, često ga ni nećete naći. Ne zaboravite da čak i ako vas ujede otrovna zmija smrtnost od ujeda je ispod 2 odsto. Ako vidite zmiju, pozdravite je sa veće udaljenosti i nastavite dalje.

Izvor: Daljine.rs, april 2019. godine