Србија је у геоморфолошком смислу већином планинска земља и по старости, начину постанка, геолошкој грађи, правцима пружања и облицима рељефа, планине су веома разноврсне.
По начину постанка планине су:
- Родопске (старе громадне, пружају се са леве и десне стране Јужне и Велике Мораве, као што су нпр: Бесна кобила, Дукат, Чемерник, Кукавица, Видојевица, Јастребац и друге),
- Карпатско-балканске (млађе веначне, заузимају источни део Србије: Хомољске планине, Бељаница, Кучај, Мироч, Дели Јован, Ртањ, Озрен, Девица, Сува, Стара планина),
- Динарске (састоје се од више планинских целина, млађе веначне су и теже проходне, припадају им: Тара, Златибор, Златар, Голија, Копаоник, Гоч, Авала, Космај, Букуља, Рудник, Повлен, Маљен, Цер и др).
Прво планинарско друштво на подручју бивше Југославије основано је 1874. у Загребу. У Србији први посетиоци планина су такође били научници, а најистакнутији међу њима је био Јосип Панчић који се попео на већи број планина у Србији, Црној Гори и Босни, проучавајући флору тих планина. Са собом је водио своје ђаке, од којих су многи касније били организатори планинарења у Србији. Уз Панчића је био познати географ Јован Цвијић. Организовано планинарење у Србији почиње од 1901. године када је основано Српско планинарско друштво са првим председником Јованом Жујовићем.
У нашој земљи планинарске акције организују планинарска друштва. Планинарски савез Србије окупља планинарска друштва и објављује годишњи план акција. Чланови плаћају годишњу чланарину и могу ићи на излете са било којим планинарским друштвом из земље, а не само са оним у које су директно учлањени. Планинарска друштва данас развијају своје деловање у различитим секцијама (алпинистичке, спелеолошке, оријентиринг, планински бициклизам и др).
Детаљније о планинарењу...
Човека су од давних времена привлачиле планине. У почетку, људи су одлазили у планине ради лова, спашавали су изгубљене или рањене животиње или су се за време рата сакривали у тим пределима. Касније су почели да уживају у пењању по планинским врховима и лепоти планинских предела. Планинари су почели у планинама да откривају многе непознате пределе, скривене долине, језера, видиковце. Градили су и означавали путеве, подизали планинарске домове, куће и склоништа, па су ширим масама планинара и туриста отворили лак приступ стрмим и снежним врховима.
Међутим, планинари су, за разлику од туриста, остали и даље код пешачења, служећи се понекад модерним превозним средствима, да би се у што краћем времену домогли исходишта за успоне на врхове до којих некад треба више дана ходања. Планинари најрадије откривају слабо познате и тешко приступачне крајеве и радо бораве у планинама далеко од саобраћајне вреве. У првом реду их привлачи планински предео, због бројних мотива – естетских, рекреативних, научних, истраживачких и др.
Већа кретања према планинама започели су природњаци, истраживачи и научни радници.
Планинарење се развијало упоредо са порастом друштвеног стандарда и као организован покрет се појављује половином XИX века. Прво планинарско друштво је основано 1857. године у Лондону са геслом познатих пењача Хадсона и Кенедија: „Где ти је воља, ту ти је пут“. Ово друштво је било за врсне пењаче и чланове енглеске аристократије. Данас не постоји поуздана статистика о укупном броју људи који учествују у комерцијалним планинарским турама у свету. Постоји стотине различитих комерцијалних планинарских тура и водичких компанија широм света. Неки оператори су специјализовани за одређену планинску регију, а друге за цео континент. Постоје разлике у типовима комерцијалних планинарских тура и услуга које се том приликом пружају. То зависи од захтева тржишта, локалних услова, дубине знања водичких компанија, транспорта, инфраструктуре и политичке стабилности земље. Европски Алпи су место рођења планинарења и представљају главни фокус комерцијалног планинарења у свету. Апли имају неколико високих врхова и добру туристичку и ресурсну инфраструктуру у близини, што омогућава лакши прилаз и сигурност у организацији за тоур операторе.
Поред Алпа, у Европи други региони који су популарни за планинарење су Пиринеји, Рила, Татра и Карпати. У Северној Америци најпосећеније су Стеновите планине и Сиера Невада у Калифорнији, Каскадске планине између САД и Канаде. Постоји дуга традиција планинарских експедиција у Андима у Јужној Америци, као и на највишим планинама Азије (Хималаји, Памир, Тјан Шан). Друге планинарске регије су Јужни Алпи на Новом Зеланду, Јапански Алпи, планине у Шкотској и планине Скандинавије, посебно у Норвешкој.
Планинарење често захтева добру кондицију, јер оно обухвата пењање, силажење, ношење ранца итд. Са развојем опреме из планинарења су настале друге дисциплине које подразумевају различите технике пењања као што су: пењање на стенама, пењање на леду и алпинизам.
У алпинизму је јаче истакнут спортски мотив него у планинарству. Алпинисти настоје да снагом воље савладају тешкоће стрмих планинских врхова. За почетак алпинизма се сматра раздобље XИX века када су људи све више одлазили у Алпе који су се пели искључиво из естетских и спортских мотива. То су углавном били имућнији људи и то раздобље класичног алпинизма трајало је до првих година XX века, када су алпинисти почели да се служе пењачким помагалима. У то време су алпинисти одлазили на врхове готово увек са водичима. У најновијем добу пењачки алпинизам не познаје скоро никакве препреке јер савремена техничка опрема омогућава и најтеже успоне зими.
Експедиције за освајање највиших врхова света почеле су да се организују половином XИX века и највећи број је био на Хималајима, а мање оних који су ишли у Анде и врхове у Африци. Експедиција на Хималајима у послератним годинама су биле успешне, захваљујући добро извежбаним и издржљивим носачима из племена Шерпа. Они више нису обични висински носачи, већ и водичи на експедицијама, који се обучавају у специјалној школи у Дарџилингу, индијском месту у подини источних Хималаја.
Први врх изнад 8000 м освојили су Французи 3. јуна 1950. који су се попели на Аннапурну И високу 8078 м (вођа експедиције је био Морис Ерцог). Највиши врх света Монт Еверест (8848 м), освојила је британска експедиција под вођством пуковника Ханта 29. априла 1953. године, а на врх су се преко јужног превоја први попели Новозеланђанин Едмунд Хилларy и Непалац Тензинг Норгаy.