Vatra u prirodi je svima draga, naročito ako dani nisu baš topli ili ako imamo potrebu da spremimo hranu. Međutim vatre u prirodi su i vrlo opasne, i na mnogim mestima je zabranjeno paliti ih! Zato, ako već palimo vatru, treba da to radimo oprezno i da pre svega pripremimo mesto na kome planiramo da je zapalimo.

Ukoliko se jednom mestu nećemo zadržati više dana, onda je dovoljno da od lišća, trave i sl. očistimo površinu od 1m2, tako da dobijemo „golu“ zemlju. Možemo okolo poređati i veće kamenje (još bolje ako je pločasto) koje će sprečiti da vetar prenese plamen ili iskrice na okolinu. Kamen će delovati i kao „reflektor toplote“ - zračiće toplotu i dugo posle gašenja vatre.

Ukoliko na datom mestu ostajemo malo duže onda je najbolje da iskopamo malu rupu u zemlji (20-30cm dubine će biti sasvim dovoljno). Rupa može biti okrugla ili kvadratna, svejedno. Nekoliko stvari uvek imajte na umu:

- nikada se nemojte udaljavati od vatre i ostavljati je da gori bez nadzora,
- nikada vatru nemojte paliti usred šume, jer se vrlo lako zapali stablo ili krošnja.

Ako odlazimo ili ako nam vatra više nije potrebna obavezno je treba temeljno ugasiti:

- rasturite žar, grane, panjeve,
- dobro polijte mesto vodom,
- pospite ga peskom ili zatrpajte,
- budite apsolutno sigurni da žar nije ostao i da se ništa ne dimi!!!

Evo nekih jednostavnih, priručnih ognjišta koje svako može napraviti u prirodi:

Improvizovani načini paljenja vatre

Danas je lako zapaliti vatru uz pomoć šibica, upaljača i drugih naprava - ali ako ostanemo bez njih (izgubili smo, pokvasili...)?!? Ne dajte se obeshrabriti jer postoje mnogi drugi načini za dobijanje vatre. Pomenućemo neka od njih.

Stakleno sočivo kroz koje propuštamo sunčeve zrake može upaliti vatru. Možemo koristiti sočivo dvogleda, foto aparata, baterijske lampe, naočara, lupe, dno neke providne staklene boce...Fokusiranjem stvaramo žižu (najmanju tačku) koja treba da padne na zapaljivi materijal (trud, mahovina, suva trava, lišće, slama...).

Za dobijanje varnice možemo upotrebiti kresivo. Kao kresivo može da nam posluži komad čelika (nož) i kremena (belutak ili sličan kamen). Jednostavnim udaranjem, kresanjem jednog o drugi dobijaju se varnice koje se usmere na zapaljivi materijal. To mora biti nešto što se lako pali, a nabolji su opet trud, osušena mahovina ili suva sitna trava. Čim se primeti dim, znači da je došlo do paljenja pa odmah treba uz pomoć suvog iverja, slame, šušnja i drugog lako zapaljivog materijala, vatru postepeno pojačavati.

Vatru možemo upaliti i na „indijanski“ način, uz pomoć dva parčeta drveta. Treba nam tvrd štap (hrast, orah, jasen, bukva), meka baza (drvena ploča od bora, lipe, kestena,vrbe) i zapaljivi materijal (trud, mahovina...). Štap možemo okretati ručno, ali je još bolje ako napravimo mali luk za okretanje. Štap pritisnemo na meku drvenu ploču, na mestu dodira postavimo trud i okrećemo štap. Usled okretanja štapa dolazi do trenja, razvija se toplota, drvo se zažari i upali postavljeni trud.

Kako se dobija trud? On se dobija od gljiva koje rastu na stablima bukve, hrasta, duda, šljive...Najbolji trud se dobija kada se zrela gljiva kuva u vodi u koju se stavi pepeo. Posle dužeg iskuvavanja gljiva se osuši i dobro istuče. Tako dobiveni trud je mek kao pamuk i veoma lako se pali. Ako nema mogućnosti da se gljiva kuva, onda je treba što bolje osušiti i istući. Umesto truda nam može poslužiti i dobro osušena mahovina.

Potpala i loženje vatre

Prvo jedan savet: sa sobom uvek nosite šibice ili upaljač, ali ih i na vreme obezbedite od vlage ili mogućnosti da se pokvase (pad u vodu, kiša...). Šibice se čuvaju npr. u plastičnoj kutiji za film. Može poslužiti i bilo koji drugi nepromočivi omot, pa čak i obična najlon kesa dobro (hermetički) zatvorena. Takođe, u to nepromočivo pakovane stavite i nešto od materijala za potpalu vatre (papir se ne preporučuje).

Pored pomenutog truda, evo šta još možemo koristiti za potpalu:

- suve grančice jele, bora ili ariša (smolasto drvo koje se vrlo lako pali). Dovoljno je poneti par štapića dužine desetak cm;
- plastično staklo tj. „plestik glas“, od koga se naprave pločice dužine 10cm i širine 3cm. Ove pločice se baš lako ne pale, ali zato dugo bezdimno gore (oko 5min) i ne može ih ugasiti vetar ili slaba kiša;
- unutrašnja guma (od bicikla ili automobila). Takođe se naprave trake sličnih dimenzija kao pomenute pločice. Kad se upale gore dugo, a plamen je otporan na vetar i kišu. Možete ih baciti i u sneg - i dalje će goreti bez ikakvih problema. Čak i ako se pokvase, nije problem upaliti ih šibicom ili upaljačem. Upaljenu gumenu traku ili plastičnu pločicu bacite na svežanj spremljenih drva i upalićete logorsku vatru i po vetru, i po kiši, i po snegu...

Za potpalu još možete koristiti lišajeve, suve vlati trave, napuštena ptičja gnezda, suvu balegu, brezovu kora, smola, vuneni konac...Za loženje vatre koristimo cepano drvo jer bolje gori od celih oblica sa korom. Korenje drveta daje jaku toplotu. Ne upotrebljavajte grane koje su ležale ispod opalog lišća jer su one već trule i loše gore. Suvo drvo i suve grane, naravno, najbolje gore. Drva koja lako gore su: javor, breza, hrast, grab, crvena bukva, zimzelen i beli glog. Da plamen ne bi bio veliki i da ne biste često ložili vatru, najbolje je u nju stavljati debele balvane ili panjeve.