Мирис старих времена, мноштво прича, легенди, дух борби, освајања, заштите - карактеристике су које одликују древно утврђење Сокоград. Постоји нешто мистично у вези са овом тврђавом, да ли је то само јер немамо тачне податке о времену његовог настанка, или је то због нечега другог, када га посетите процените сами. Али чињеница је, да су у питању само претпоставке да је подигнут у време Римског цара Јустинијана у периоду између првог и седмог века н.е. у циљу одбране од Авара и Словена. Постоје некакви подаци који казују да је Сокоград постојао још у време Стефана Немање, тада је и први пут био разаран, у време протеривања Богумила. У биографији великана српске историје деспота Стефана Лазаревића, такође можете пронаћи коју реч о овом утврђењу. 1459. године овај лепи град пада у руке Турака, и тада га чувени Муса Кесеџија, Бајазитов син, руши. Србија престаје да постоји као држава.

Управо због овакве историје, која показује да је Сокоград имао невероватну прошлост, подигнут да брани и чува, више пута разаран, дишући истим ритмом као и држава којој припада, неодвојиви део једне целине - Србије, јасно је зашто се сматра једним он најзначајних споменика наше историје и културе. 1982. године и бива проглашен за Споменик културе од великог значаја и стављен под заштиту Републике Србије.

И даља прича о њему наставља се у борбеном духу, наиме од 1690. до 1737. године Аустријанци га користе за сопствене потребе складиштења оружја. Велика имена српске историје корачала су њиме, међу њиме је и чувени хајдук Вељко Петровић.

Само место на коме је подигнута ово тврђава, утицало је много на његову основу, облик и изглед. Обзиром да је реч о једном стеновитом узвишењу и сама тврђава је високо подигнута, а зидови су му били јаки и стабилни. Цео Сокоград чинили су два дела: Доњи град и Горњи град. Приступ Доњем граду био је знатно лакши, те је стога своје уточише пред непријатељем налазило сво околно становништво и робови, док је Горњи град, најсигурнији заклон, био „резервисан“ за богате велможе. Симболично је то било, Доњи за „доње“, а Горњи за „горње“. Данас, већи део је ипак подлегао упорним нападима, и разрушен је, поготово Доњи град. Од њега су остали само делови бедема, четвороугаоне куле, и главна капија која је највише очувана. Од Горњег града остала је четвороугаона кула са пушкарницама. Ту су још две куле спојене дугачким зидом који поседује отворе за топове. Према речима Александра Дерока, архитекте и писца многобројних књига из области архитектуре, постојале су и керамичке цеви које су служиле за довод кишнице у цистерну. Постојање цистерне уклесане у стену јасан је показатељ бујног живота Доњег града. Главна кула у којој је боравио господар носила је име Донжон или Мотриља, кроз њу је улаз за Горњи град.

Легенда о Сокограду

Опсада Турака дуго је трајала. Али чврсти бедеми тврђаве Сокоград нису им дозвољавали попуно освајање. Срби су на време обезбедили велике залихе хране, а и воду су успели да спроведу. Немоћни у својој освајачкој намери, Турци се за помоћ обратише једној јуродивој баби. Стара жена поседовала је разне вештине. Многобројне боре око њених очију оцртавале су по једну од мудрости које је стекла за живота. Ова мудра старица им рече да ураде следеће - да нађу зрелог пастува и 9 дана да га одрекну воде. Када прође и 9-ти дан, жедног коња да прошетају око града. Место где почне да копа копитама је место где су водоводне цеви. Своју сналажљивост, старица је пропорционално наплатила.

Али, већ следећи њен потез није био јасан. Наиме, испада да је старица играла двоструку игру. Упозорила је господара Сокограда, пославши му поруку о предстојећем догађању, и посаветова и њега. Он је послуша, нареди да се коњи наопачке поткују и кроз тајни пролаз да напусте тврђаву. Када су сутрадан Турци пуни себе дојахали, стадоше у чуду видевши силне трагове копита. Они се уплашише да је њиховим непријатељима, стигла многобројна подршка и појачање. Уследило је дуго Турско већање, расправа, и планови, логистика и тактика. Када су скупили храброст и кренули у наставак свог похода једино што су затекли биле су празне зидине.

Соколац, Соколник, Соколица - само су нека од имена којима су мештани некада називали данашњи Сокоград. Приметно је да су сва ова имена повезана са једном врстом птице грабљивице - соколом. То је из разлога што су се, у старија времена, господари, који су владали Сокоградом, бавили врло интересантним занимањем, дресуром ових интелигентних птица - соколарством. Соко није без разлога опеван у многим епским народним песмама, у којима служи као симбол слободе, брзине и оштрог погледа. Дресери који им посвећују много пажње кажу за њих да се лако дресирају, да се могу обучити како за разне трикове тако и за лов, најчешће дивљих голубова, препелица, фазана или патака. Кад се устреми на плен, не може да промаши. Тада, соколови су обављали и један веома неуобичајен посао, уз помоћ њих плаћао се порез, такозвана соколарина. Нажалост, данас су соколови веома ретки у овој околини. Али, ако смо се упознали са историјом овог древног града и разумели симболику соколова, онда нам је јасно зашто Сокоград носи баш овако моћно име.

Ако желите уживо да видите лепоту овог града, ипак морате уложити мало труда, јер је сам упон до њега прилично захтеван. Висинка разлика од почетка стазе до врха није занемарљива. Једно је сигурно, сви који су се попели рекли су да итекако вреди. Да је дух овог града велики, потврђују и многобројни славни људи који су га посећивали. Кроз његову дугу историју, много је великана прошло туда, сваки у своје време. Многи су писали о њему.